KOŽI

rođenoj 

dodirnutoj

blagim rečima

nežnim očima

i toplim grudima

kada se probudiš

da li je boja zaista važna

ili ćeš isto disati

otići do toaleta

obaviti fiziološke potrebe

pogledati svoje lice u ogledalu

obrijati se

otići na posao

kao bilo koji drugi čovek

sa kojim deliš planetu

 

da li ćeš

umeti isto da 

rukama obgrliš

svoju sestru

koja će ti nežno

pomilovati vrat

i reći da te voli

isto kao taj beli čovek

čije je onda koleno

zagrlilo tvoj vrat

zagrlilo tvoj život

na smrt ga zagrlilo 

poručivši ti

da boja jeste, na kraju, važna

iako borci za ljudska prava 

kažu da nije

tvoje je pravo da jedino umreš

pre vremena 

ili pogođen metkom

ili zgažen đonom

ili zagrljen kolenom belog čoveka

u policijskoj uniformi

Kruzerom

deda bi uvek
na našem odlasku
iz jakne
koja je visila
iza zelenih vrata
izvadio dve novčanice

Životu i hlebu

sinoć si
prvi put
sanjao
moje dlanove

Ljubivoje Ršumović - SLAVOLJUBOVA ZVEZDA

Hvala dragom Ljubivoju Ršumoviću koji mi je poslao poemu, jer je evo, ni posle 3 godine pošto je napisana, na internetu nigde nema. Sramota jeste, jer je mladi Slava Ković zaslužio da se o njemu priča, piše i mnogo više zna! A i Ljubivoje, jer je pisac i čovek za svako poštovanje, i autor ove pesme, ovog divnog omaža Slavoljubu Koviću.

Trideset Četiri

Izvor: https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Salt_Farmers_-_Pak_Thale-edit1.jpg

probudi me

srebrna soli

Meandrima sećanja

Foto: Marija Bralović

radujem se 

Priča o jednom nitkovu i njegovoj borbi za spasenje

Bio jednom jedan nitkov, koji beše svima toliko dozlogrdio, da su ga počeli zaobilaziti u širokom luku.

Zvukovi Bejruta

Maya-Anaïs Yataghène, Beyrouth, December 2011

kada sam

zatvorila oči

Hipoteze o besmislu reči

Photo: Hannes Mauerer. Plansee Tirol.

ako bi ikada

naše reči

izgubile smisao

Četiri ubijena dečija osmeha. I onda još.

Preporučljivo čitati uz: https://www.youtube.com/watch?v=n58kUN-TJJY

O vremenu i drugim misterijama sveta

kada
zvezde se ugase
i neba nestane

Obeleženi brojem

svako od njih
na levoj ruci
imao je
identifikacioni broj

u Aušvicu
nisi imao ime i prezime
samo taj broj
četristo hiljada
serijskih brojeva

Sunce i rat u očima L. P.

pre nego što si završio tamo
pamtio si sliku
onog starog Damaska
sa plavim nebom
i toplim suncem
a onda
ta je slika
postala toliko daleka
nisi mogao da vidiš sunce
i nebo je izgubilo
tu svetlo plavu boju
koju si neizmerno voleo

ovde je veoma hladno
ponekad kožu ne možeš osetiti od mraza
kad pogledam u sunce
setim se da ga kod tebe nema
setim se da ti ne možeš
od dima i prašine
od razrušenih kuća
koje si video kada si se probudio
i od straha
koji je srastao
sa tvojim zenicama

dok smo bili deca
svaki avion na nebu
u nama budio bi
neopisivu sreću i radost
sada u tebi budi bes
budi strah
od nove bombe
od većeg očaja
i glasnijeg plača deteta
ispod srušene kuće u Tvojoj ulici.

Ja, L. P.

znaš
ono što sam ti pisao
o stopiranju u Bugarskoj
i onim sumnjivim turskim kamiondžijama
o vrhovima Kavkaza
koje sam oduševljeno gledao
o dugi
i Azorskim ostrvima
bila je samo fikcija

kao da sam sakrivao
da sam zapravo 
smrtno zaljubljen u reči
i da njima pokušavam 
da ti pokažem sopstveni svet
koji se urušava
svakoga dana

znaš 
glasove teško podnosim
ponekad pomislim
ceo bih život proveo
učeći arapski 
ceo život.
u tišini.
i sedeo bih
jedino ovde

ako bih ikada
smogao hrabrosti
da bilo šta kažem
o tvojim pesmama
ćutao bih.

azurni pogledi i nevina susretanja

tvoje ruke zaspale pustiću da odsanjaju dodir da opipaju osmeh koji si sakrio pod svetlucavim trepavicama poglede da odnesu nam ledene planinske reke ogromno kamenje da progleda i zaćuti otišlo je azurno plavo otišlo sigurno i daleko i zastale planinske reke tvoje telo kraj mog zaspalo kamenje zaćutalo u Led se pretvorilo

Poema Azurnom Oku L. P.

jagodice prstiju traže
tvoju kožu
po azijskom kontinentu
moja oseća
vetar kroz prolaze siromašnih četvrti

ti
ne znaš ni o krvavim jagodicama
ni o žuljevitim tabanima
o vetru zbog kog se koža naježi.
ne znaš o tvojim pričama
o gradovima o kojima pišeš
ne znaš

azurno oko
oslepeće,
muk
pred poslednjim pogledom
odjeknuti
sibirskim tajgama
i nećeš znati
ni o mojim pesmama
o ljubavi ka mongolskim nomadima
i o svežnju koji ti čuvam.

ali znaš za zemlju
na kojoj su pucali
znaš za jedan
užasni vrisak
i sećaš se parola
i ljudi na ulicama
velikog broja ljudi na ulicama
vikali su
i bilo te strah
od vriska
bilo te strah
od ljudi
zapravo od tolikog broja ljudi
i od beznađa!

sada te strah
od toga da ćeš se sutra probuditi.

kad čuješ vrisak
popiješ još jedan antidepresiv
jer si u međuvremenu
shvatio da nije važno.

Na ulicama Damaska

u dlanove da sakriješ
između prstiju da sklupčaš se
skramom da obaviješ
Ne možeš!

lice da nasmeješ
nokte prepoznaješ
uši da čuju se
u nemi hodnik Psihijatrije

šake za stezanje
pesnice otrovne
zglobove žilave
za puščani okidač stvorene

a bombe padaće
i žice slediti
obrve skorele
u snove daleke
i zvukove beskrajne
na široke bubnjeve

a onda
bezbrižno jutro,
na fejsbuku fotografija
na njoj razrušena ulica Damaska
dečak i devojčica
nose šarene balone
i jedino je
njihov osmeh
dokaz
da bombe nisu opustošile
baš sve.

L.P. je, zapravo, sasvim blizu

nikada se
ne možeš
udaljiti
iako neprestano lutaš
ne možeš
misli skrasiti
u jedno čvorište
u jedan dan
uprkos
predelima
koje posmatraš
sa trans-sibirske železnice
uprkos
trčkaranju sa mongolskom dečicom
opipavanju nekog delekog sveta

ne možeš

i ne možeš
nikad
dovoljno daleko
otići
koliko daleko
umeju da me vode
tvoje pažljivo napisane priče
tvoja introvertnost
i sama pomisao na to
da sam morala
da te sretnem

sakriće te
svetlucave zenice
stidljivi prsti
sakriti
od dodira kože
srasle sa Jadranskim morem
kose okupane u crvenoj soli
i znaćeš
nisi dovoljno daleko otišao
sve dok misliš
da tako možeš da pobegneš

Možda bi ipak trebalo napisati pesmu za L.P.

možda bi ipak trebalo napisati pesmu za L.P.
dugu, 
veoma dugu pesmu
kao što je njegov pogled
dubok
što stane u jedno azurno oko

možda bi ipak trebalo napisati,
reći
nešto o dodiru
prstiju koji se ne vide
oku koje se sakrije
osmehu
tajnom

možda bi
tada poeziji
dao
potpuno novi smisao

možda bi,
iako je neznan

Možda bi ipak.
Trebalo.

put u nepoznate i daleke predele

ovde je
jedno od onih mesta
gde se ljudi sretnu
poput dobrih prijatelja
misli odlutalih
u afrička plemena
među sajber poglavice
i bantu jugonostalgičare
bilo je mesto
gde su snažno
svirali bubnjeve
gde se sedelo
oko visokog plamena
i gde se
pod njegovim prstima
rađalo
novo obličje savršenstva
ponekad se zapitam
šta bi
neko nalik njemu
da može, rekao šta oseća

a ovde je
jedno od onih mesta
gde se proklinje
svako novo
preživelo jutro
gde je jedino
nebo
dovoljno dobar
parametar
za novo sutra

ovde nije
jedno od onih mesta
gde se veče
završava hvaleći
boga za takozvani
mir i blagostanje
nema ga
i nije
jedno od onih mesta
gde se stotine čunova
ljulja okeanom
u nadi za spasenje

ovde nije
ali ima gde jeste.