Šuej

posle ponoći

slušam klavirske 

kompozicije

onog ko ima

različito ime

u svakoj zemlji

u koju ode

onog 

čiji su gutljaji

puni azijske 

prljave vode

i koji priča jezikom

koji nikada 

neću razumeti

na tom jeziku

prsti nemaju 

množinu

i voda se kaže

šuej

tu reč

često izgovaram

kada sam 

sama

šuej

teci

kao suze što teku

niz lica ožalošćenih

TECI!

nek se bes vidi 

u tvom zlatnom odsjaju 

teci 

umij krvave ruke

našeg čoveka

teci

šuej

Uviranja

u tuđem gradu
strani su prsti
na tvojim stopalima
tvoje su reči
u tuđim rukama
tražiš mi
sećanja
na mojim pragovima
gube se

u dlanove uviru
nestali tragovi
ptice nad glavom
govore smrt
daju ti znakove
govore ŽIVI!

od ljudi ostaju oči
ostaju vene
ostaje ime
u Tuđim rukama

Trenutak

bol
u predelu
slepoočnica,
skorela krv
na trepavicama,
i osmeh
koji traži
trenutak

u kosu
uvukao se
dim
od cigarete
u laminat
raspukla malina
u tebe
strah

Grobovi

na meni
stoje nabori
tvojih haljina
skrivam ih
od plave pene
na vlažnim obrazima

moja koža
miriše
na oktobarsku kišu
i poprima
oblik pepela

kakvim životima
žive ljudi
sa mojih fotografija?

sanjaju li
svoju mrtvu decu
zakopanu
na nekim
zaboravljenim grobljima
koja vape
za njihovim dolaskom?

Koraci

između
korica
knjiga
tragovi
koraci
tačke
i
crtice
visoka
livadska
trava
užurbani
dodiri
čežnja
i
mrak
put
u
nepoznato
nepoznato
u
put
nebo
u
oblake
tragovi
(u)lice
ljubav
u Nas.

Kriza

prolećnim vetrom
u bestežinskom stanju
lebde
plastične kese
u njima
ljudi
sto posto
biorazgradivi(h)
duša
osiromašenog uranijuma
osiromašene svesti
osiromašenog sećanja
počinju da veruju
da im se sviđa

,,Kad krenem ka"

Kad kreneš ka meni
kiša na koju se uvek ljutiš
pretvara se u sneg
koji škripuće pod đonovima
koji dolaze iz daleka
mrazom se lepi
za crvene obraze
vlažne od znoja
i umora iščekivanja.

Kad kreneš ka meni
videćeš tisin cvet
i čućeš tok penušave vode
šušti kao lišće u jesen
pod nogama onih
koji večno traže.

Kad kreneš ka meni
godišnja doba
su poslednje o čemu razmišljaš
dok gledaš zaspale pejzaže
na mrtvom neplodnom tlu

Kad kreneš ka meni
zamišljam tvoje zenice
uplašene od pogleda
treperave od straha
i bolne od grubih dodira

Ka tebi kad krenem
plašim se
da put kojim idemo
ne krene da se račva
zagrljaj čekajući trenutak
da se razbije
na dva dela