Bio jednom jedan nitkov, koji beše svima toliko dozlogrdio, da su ga počeli zaobilaziti u širokom luku.
Prelazili bi ulicu kada bi primetili tu bitangu, mrštili se i molili boga da ih ovaj ne ugleda. Zamerila se ta protuva svakom na kog je mogla nabasati u svom kratkom, ali dinamičnom životu. Nakrala mnogo novaca, ispričala mnogo neistina, i što se moglo i očekivati, izneverila mnoga poverenja.
Videvši to, nitkov odluči da se malo osami i porazmisli o svome životu, te ode na planinu. Sede na jedan kamen i poče slušati poj ptica. To mu pruži nekakav unutrašnji mir i spokoj, i odjednom ga obuze radost kakvu dugo ne oseti. Ustade pa iz sve snage zagrli drvo, silinom kakvom
nije zagrlio nijedno ljudsko biće u svom kratkom, ali dinamičnom životu. Beše on u tom položaju neko vreme, a onda, primetivši da se uskoro smrkava, krenu dalje planinom u nadi da će pronaći mesto gde može da provede noć.
Dugo je pešačio, lutao šumom, gazio zatravljenim livadama, ali kad već beše noć toliko blizu da se jedva pred sobom moglo videti, on ugleda drvenu planinsku kućicu u kojoj ne beše nikog, te uđe i leže.
Najednom kraj njega zamjauka mačka. Nitkov je pomazi i najzad se oseti Čovekom.
Нема коментара:
Постави коментар