Poema Azurnom Oku L. P.

jagodice prstiju traže
tvoju kožu
po azijskom kontinentu
moja oseća
vetar kroz prolaze siromašnih četvrti

ti
ne znaš ni o krvavim jagodicama
ni o žuljevitim tabanima
o vetru zbog kog se koža naježi.
ne znaš o tvojim pričama
o gradovima o kojima pišeš
ne znaš

azurno oko
oslepeće,
muk
pred poslednjim pogledom
odjeknuti
sibirskim tajgama
i nećeš znati
ni o mojim pesmama
o ljubavi ka mongolskim nomadima
i o svežnju koji ti čuvam.

ali znaš za zemlju
na kojoj su pucali
znaš za jedan
užasni vrisak
i sećaš se parola
i ljudi na ulicama
velikog broja ljudi na ulicama
vikali su
i bilo te strah
od vriska
bilo te strah
od ljudi
zapravo od tolikog broja ljudi
i od beznađa!

sada te strah
od toga da ćeš se sutra probuditi.

kad čuješ vrisak
popiješ još jedan antidepresiv
jer si u međuvremenu
shvatio da nije važno.

Na ulicama Damaska

u dlanove da sakriješ
između prstiju da sklupčaš se
skramom da obaviješ
Ne možeš!

lice da nasmeješ
nokte prepoznaješ
uši da čuju se
u nemi hodnik Psihijatrije

šake za stezanje
pesnice otrovne
zglobove žilave
za puščani okidač stvorene

a bombe padaće
i žice slediti
obrve skorele
u snove daleke
i zvukove beskrajne
na široke bubnjeve

a onda
bezbrižno jutro,
na fejsbuku fotografija
na njoj razrušena ulica Damaska
dečak i devojčica
nose šarene balone
i jedino je
njihov osmeh
dokaz
da bombe nisu opustošile
baš sve.