Otvori. Hodanje.

hodam
po
sporim
raskršćima
kroz
uske
prolaze
osećaš
bol
na
jagodicama
ukočenih
prstiju
ukočene
žice
violine
hladna
stopala
ne osećaju
trenje
vuku
se
kišom
natopljene
odore
Vrata
u
snu
vrata
Tvoja
Otvaram.

Ćutnja

lutaju
noge
i
luta
strah
stopala
miluju
trošnu
zemlju
gube
se
koraci
prašnjave
odore
lutaju
misli
umorne
reči
domovi
prazni
Lutam.

Krst

ovde

gde ljudi ginu
stoji krst

tu
gde im tela
tonu
u dubinu
mračnog jezera
tu
ubijaju
nevine
četvoročlane
porodice

Izreci molitvu
za srećan put

ovde stoji KRST.

Zov lutanja

Na
pešačkim
prelazima,
užurbani
za
volanima
automobila,
na
trotoaru
u
braon
kaputima,
kraj
praznih
kontejnera
sa
žuljevima
na
prstima
komšija
je
jutros
otišao
na
put
mnoštvo mrava
hoda
za
njim.

Istina

bes u tebi
izaziva nagon
da ubiješ i zagrliš
stavljam nemoćne šake
na hladno znojavo čelo
i smolom ulepljene trepavice
moji prsti se grče
tvoje telo se plaši
kako je gledati kroz
razbijeno staklo

pitam te
kako je gaziti
po njegovim oštrim parčićima?
u našim sobama
je mrak
tu spavaju
mrtve ptice
tu spavaju
živi ljudi
tu spava
Istina

Ovde to nije

u ritmici misli
na čelu osećam 
šake od čelika
ispod noktiju
razlivam vetrove 
jesenjih kiša
ptice odlaze
u mrak
i vode nas

bezgrešne usne
ćute
boje se 
od prve reči
načiniti nehajni greh

vodi me
među stotine
marokanskih koza
paziću ih
vodi me 
u rajsku nirvanu
u pustoš
jer ovde to nije

Tunel

na autobuskoj stanici
u deset ujutru
nalaze se
uglavnom penzioneri
oni su završili
svoje mesečne
obaveze u gradu
i sada idu
svojim kućama
pored mene
sedi
jedna stara
pogrbljena žena
koja po odlasku govori
doviđenja ćero
na autobuskoj stanici
šetaju ljudi
u parnim odelima
jedni druge
pozdravljaju
veštačim osmesima
po navici
tri goluba
dele koricu
jučerašnjeg hleba
nečija majka
jutros je išla
u kupovinu
u svojoj kesi nosi
toalet papir
i jednu jetrenu paštetu

Za svog sina.

Stopala u sumrak

i posle današnjeg razbojništva
ljudi mog grada
večeras bezbrižno šetaju
idu sa svojih
loše plaćenih poslova
u šakama nose brigu
a ruke drže u džepovima
hodaju u sopstvenoj neverici
okreću glave za 
ozbiljnim muškarcima 
koji idu iza njih
žene 
čvrsto 
za ruke drže 
svoju malenu decu
bojeći se
da ne ostanu

bez njih

Rez

sećam se
smrada
jeftinog omekšivača
za veš
koji se sušio
na radijatoru

sanjala sam
da su me
ubili
u mojoj sobi
u polusnu
dok sam
čuvši ih
pridigla
gornji deo tela
iz kreveta

smejali su se
razbili prozor
i pobegli

među prstima
osetila sam
svoju hladnu krv
koja je kapala
kroz njih

bacila si me
u vodu
kako bih
naučila
da plivam

rekla si
tako se uče deca

Amsterdam

Ona sedi na mostu
i gleda u vodu.
U svojim šakama
drži Njen život.

Masai ratniku

gledali su
kako se muče
gledali 
kako im se
tela raspadaju
kako im 
truli meso

GOSPODO,
vaše oči 
su milovale
krvave ruke
koje prekrivaju
rane

slušali ste
kako kukaju
i smeškali se

vi ste 
se smeškali
i glumili
velikane 
pred kamerama

narod
je išao
na posela
i svi smo 
se lagano 
raspadali

operisana sam
od mržnje
baš zato 
što mi je
u genima

volim te 
jer imaš
rusko prezime 
i neobičnu kosu

Umorna (Oda EKV-u)

poželim
da im vratim
život
tvoje
umrle beonjače
kroz koju
nazirem
bele mantile,
prljave hodnike,
bolničke krevete
sa dijagnozama

otvori mi
šake
da dodirnem
ono u njima

oči
ti se sklapaju
pod anesteticima

čelo
je hladno
ruke
su vlažne

korak ti pratim
umorne reči
rečima gazim
blisku ti smrt

Davidu Albahariju

poklanjam
poklanjam
jesenji list
onima
koji će plakati
nad 
mojim humkama
i onima
koji staće
na tlo
meni
nepoznatih predela
postaće
strah
mojim 
neotvorenim knjigama,
bol
u slepoočnicama
ljudi koje volim

zarđalo gvožđe
značiće
neljubljene usne
starca 
drhtavih ruku
i dobrog humora

kako mogu
gutati vodu
iz ruke
čoveka 
kom ne verujem?

Staklo crvenom

u ovu ponoć
ja sam dete
koje vrhom prsta
prekriva lice meseca
i koje žmuri
dok sanja
ja sam dete
koje skriva
suze i briše ih
izgubljenim dlanovima
ono koje
u glasu
čuva
nam igru
na mestu
na kom spava
i koje
uplaši se 
polomljene čaše
od stakla

kako se hoda
na prstima
bez trenja
na stopalima?

pokaži mi
kako da pronađem

mir

Rođenje

puštam
puštam
da naši
dani
teku
niz
blede zidove,
da tope
hladni studen

nežno
poklanjaš mi
zlatne akorde
tvoja stopala
dodiruju 
našu
toplu
zemlju

plašim se
preko
mostova
da prelazim
jer stabilni
poljuljaju mi
psihu
plašim se
da so posipam
po tvojim
akvamarinskim
usnama

Bojim se
da naudim ti
jer
iz tvoje larve

ja rađam se

Sreća

mi hodamo 
po nekim 
sporim
raskršćima

zajedno

kroz uši
prolaze nam
jaki zvukovi

mi pevamo 
o radosti
i sanjamo 
vodu
kroz koju
gazimo
smežuranim stopalima
a pogledi 
zastaju nam
na licima
sedih staraca

mi nosimo
svoju prazninu
i osećamo
glad 

ti i ja
sanjamo
da živimo


mi sanjamo
o sreći

Put

ti piješ
večeras
iz čaše
tišinu
jer 
nje si žedan

večeras

osmehe 
tvoje 
tražim
i lutam
kroz tebe
i vatru
kao 
kroz ponor

i vidim
neko venčanje
i neku majku
koja pati
i miluje
dete svoje
po kosi

a ti sanjaš
moja prošlosti
ti sanjaš
da ja ću ti
pokloniti dan
da rodim te
u njemu

U hodu

opipala sam
tvoj ožiljak na ramenu, 
rekao si
da si ga zaradio
trčeći 
kroz uske prolaze
kroz ruševine
i početke rata
na srpskom
šapnuo si mi
kroz suze
,,Moja krv 
decenijama beži 
od ubijanja" 
i da tvoji 
od rata
pobegli su 
u Siriju 
a ti od njihovog 
bežao si ovamo
lome se
putevi
našeg malog
grada
kojima lutaš 
da nađeš dom
i priču o tvojima

MUSLIMAN! 
urlala su deca
a tebe je bolelo
"Znam 
da bila je šala.
I rat je šala.
Ali gorka."

odlazio si
vozom
i mahao
i suze padale su
po kragni 
tvoje majice
prijatelji 
tvojih roditelja
hodali su 
kraj voza 
i ponavljali
Goodbye Samirko!

Strah

u pogledu tvom
pronaći ću
zov
svojih dalekih predaka
koji sanjare

videću ih
kako gladni
za sinijom
večeraju na podu
kvrgavim rukama
kidaju hleb
i idu u rat

sobom
dočaravaš mi dogmu
i mistikom zbunjuješ
moj mizerni život
moje nepoznato biće
moja daleka tišino
u tebi je
moj strah.

Odavde

sa ubicom 
jutros sam se 
mimoišla u hodniku 
pozdravila sa 
dobro jutro

sa ubicom 
delila sam reči
tople 
delila 
prve osmehe

na vratu 
ostali su 
tragovi davljenja

u meni 
cvile bogovi
i mole
da pobegnem

Odem.

Nož

Smrti gorke
u ustima
ukusa oporog

U veni
krv rodi
otrov

Smrt rodila strah

Koštica šljive
na stolu
prašine punom
pripadanja
i bosih stopala

Opruge
igle
pod kožom

Led!

Krv
zgrušava se
u tvojim
bledim rukama

Telo
grči se
na kiši

U suton
mrtvilu
se opireš

Opor je
ukus
u ustima
gorke smrti.

Jazz in the soul

večeras
beže mi
sati
tvoji
razmagnetisani 
opiljci

iz oka
viri
rep
žrtve
vazduh
bridi
pod palicom
tvoji prsti
nad dirkama

proždireš
moje meso

u žicama
čujem 
strast
opomenu

na žiletu
krv

Psovka (Pesma posvećena Goranu Simoviću, Čoveku)

krilate aveti
hodaju
bezumljem
mojim
smrti
iskrivljenih
lica
sa ljudima
u rukama
ljudima
koji 
u utrobi
nose bol
saobraćajnih nesreća
pod titulom
umrli

svirala je
klasična muzika
čula sam
violinu
čula sam
klavir

njegovo telo
transportovaće
u Srbiju
ubrzo
rekli su

ulicama 
našeg grada

tekla je 
krv

tekli su
ljudi
umorni
uplašeni

I mrtvi.

Sajlens Bridž

pred očima
čeka me
slepilo

za sobom
vučem
umorne korake
oštre koliko
vrhovi sablji
ostavljam 
nemirno
izgovorene reči

bivstvujem
jer
drugi 
to su
dozvolili

pitaću te
šta kriješ
u skrivenim
kucima
jer
imam strah
da pogledam


iglom
po tebi
crtam 
sreću




Lomi se.

Distorzija

kosti i glad
ispijenim očima
gledaju mi
u nebo

oblik
njegove 
ćelave 
glave
podseća me
na guštera
onog što
ga je brat
leti
dok 
bili smo 
mali
uzimao 
u ruku
i držao ga
za rep

teška je
crvena šolja
u njoj
sporo
hladi se
čaj

u mojoj utrobi
vri

Podari mi

ŽIVOT

Ispovest

osećaj davnog
probada me

na jezik
staviću med
istopiće se
i podsetiti me
na detinjstvo

progutam
ono što
obično biva 

gorčina

prebrajam
rupice
na zvučniku
televizora

za kožu
lepi se
skrama ljudi
koji me 
uhode

ovih dana
vlada
naelektrisanje

zujanje

remeti mi

smrt

Zrak

Dugo
pričao si mi,
smejao se
Uzeo 
crvenu olovku
i napisao
nešto
Posmatrala sam
dugmiće na
tvojoj košulji,
tvoje prste
Bio si
satkan 
od nekakve 
magle,
od nečeg 
nestvarnog,
nedovoljno 
opipljivog

U osamnaest i trideset
otišao si 
u rukama iluzije
u kojoj
često 
parče papira
uzmem
pažljivo,
vrhovima prstiju
trudeći se 
da ne uprljam
njegovu lepotu

Tako 
svideo mi se 
tvoj rukopis
Volela sam 
način 
na koji pišeš

Jutros 
su javili 
Rekli su 

vest

Rekli su 

mrtav.