Bodljikave žice

zamišljam da živim

sada i ovde

ljudi

koji viču na mene

udaraju me

po leđima

svojim otrovnim jezicima

ne mogu

da pobegnem odavde

žicom me vezalo zlo

mislim na Nju

Ona bi me volela

i čuvala

više od Njega

kog ne mogu da vidim

na očima

imam crnu paučinu

koja postaje

sve gušća

želim

da mi zaraste

za zenice

kako bih mogla

slepa

da joj odem

i kažem

tvoja sam

Jezgro

na svojim leđima

da nosiš

moje hladne zglobove

da kožu obmotavaš

tražeći bol

koracima

da hodaš

u tuđi privid

da se ponovo rodiš

u pesmi čergara

koji priča svoj put

jednom dalekom strancu

misliš li,

hoće li

odlutati sjaj

na čijim usnama stojim

misli upletenih

u ljuske oraha?