Zvukovi Bejruta

Maya-Anaïs Yataghène, Beyrouth, December 2011

kada sam

zatvorila oči

Hipoteze o besmislu reči

Photo: Hannes Mauerer. Plansee Tirol.

ako bi ikada

naše reči

izgubile smisao

Četiri ubijena dečija osmeha. I onda još.

Preporučljivo čitati uz: https://www.youtube.com/watch?v=n58kUN-TJJY

O vremenu i drugim misterijama sveta

kada
zvezde se ugase
i neba nestane

Obeleženi brojem

svako od njih
na levoj ruci
imao je
identifikacioni broj

u Aušvicu
nisi imao ime i prezime
samo taj broj
četristo hiljada
serijskih brojeva

Sunce i rat u očima L. P.

pre nego što si završio tamo
pamtio si sliku
onog starog Damaska
sa plavim nebom
i toplim suncem
a onda
ta je slika
postala toliko daleka
nisi mogao da vidiš sunce
i nebo je izgubilo
tu svetlo plavu boju
koju si neizmerno voleo

ovde je veoma hladno
ponekad kožu ne možeš osetiti od mraza
kad pogledam u sunce
setim se da ga kod tebe nema
setim se da ti ne možeš
od dima i prašine
od razrušenih kuća
koje si video kada si se probudio
i od straha
koji je srastao
sa tvojim zenicama

dok smo bili deca
svaki avion na nebu
u nama budio bi
neopisivu sreću i radost
sada u tebi budi bes
budi strah
od nove bombe
od većeg očaja
i glasnijeg plača deteta
ispod srušene kuće u Tvojoj ulici.

Ja, L. P.

znaš
ono što sam ti pisao
o stopiranju u Bugarskoj
i onim sumnjivim turskim kamiondžijama
o vrhovima Kavkaza
koje sam oduševljeno gledao
o dugi
i Azorskim ostrvima
bila je samo fikcija

kao da sam sakrivao
da sam zapravo 
smrtno zaljubljen u reči
i da njima pokušavam 
da ti pokažem sopstveni svet
koji se urušava
svakoga dana

znaš 
glasove teško podnosim
ponekad pomislim
ceo bih život proveo
učeći arapski 
ceo život.
u tišini.
i sedeo bih
jedino ovde

ako bih ikada
smogao hrabrosti
da bilo šta kažem
o tvojim pesmama
ćutao bih.

azurni pogledi i nevina susretanja

tvoje ruke zaspale pustiću da odsanjaju dodir da opipaju osmeh koji si sakrio pod svetlucavim trepavicama poglede da odnesu nam ledene planinske reke ogromno kamenje da progleda i zaćuti otišlo je azurno plavo otišlo sigurno i daleko i zastale planinske reke tvoje telo kraj mog zaspalo kamenje zaćutalo u Led se pretvorilo

Poema Azurnom Oku L. P.

jagodice prstiju traže
tvoju kožu
po azijskom kontinentu
moja oseća
vetar kroz prolaze siromašnih četvrti

ti
ne znaš ni o krvavim jagodicama
ni o žuljevitim tabanima
o vetru zbog kog se koža naježi.
ne znaš o tvojim pričama
o gradovima o kojima pišeš
ne znaš

azurno oko
oslepeće,
muk
pred poslednjim pogledom
odjeknuti
sibirskim tajgama
i nećeš znati
ni o mojim pesmama
o ljubavi ka mongolskim nomadima
i o svežnju koji ti čuvam.

ali znaš za zemlju
na kojoj su pucali
znaš za jedan
užasni vrisak
i sećaš se parola
i ljudi na ulicama
velikog broja ljudi na ulicama
vikali su
i bilo te strah
od vriska
bilo te strah
od ljudi
zapravo od tolikog broja ljudi
i od beznađa!

sada te strah
od toga da ćeš se sutra probuditi.

kad čuješ vrisak
popiješ još jedan antidepresiv
jer si u međuvremenu
shvatio da nije važno.

Na ulicama Damaska

u dlanove da sakriješ
između prstiju da sklupčaš se
skramom da obaviješ
Ne možeš!

lice da nasmeješ
nokte prepoznaješ
uši da čuju se
u nemi hodnik Psihijatrije

šake za stezanje
pesnice otrovne
zglobove žilave
za puščani okidač stvorene

a bombe padaće
i žice slediti
obrve skorele
u snove daleke
i zvukove beskrajne
na široke bubnjeve

a onda
bezbrižno jutro,
na fejsbuku fotografija
na njoj razrušena ulica Damaska
dečak i devojčica
nose šarene balone
i jedino je
njihov osmeh
dokaz
da bombe nisu opustošile
baš sve.

L.P. je, zapravo, sasvim blizu

nikada se
ne možeš
udaljiti
iako neprestano lutaš
ne možeš
misli skrasiti
u jedno čvorište
u jedan dan
uprkos
predelima
koje posmatraš
sa trans-sibirske železnice
uprkos
trčkaranju sa mongolskom dečicom
opipavanju nekog delekog sveta

ne možeš

i ne možeš
nikad
dovoljno daleko
otići
koliko daleko
umeju da me vode
tvoje pažljivo napisane priče
tvoja introvertnost
i sama pomisao na to
da sam morala
da te sretnem

sakriće te
svetlucave zenice
stidljivi prsti
sakriti
od dodira kože
srasle sa Jadranskim morem
kose okupane u crvenoj soli
i znaćeš
nisi dovoljno daleko otišao
sve dok misliš
da tako možeš da pobegneš

Možda bi ipak trebalo napisati pesmu za L.P.

možda bi ipak trebalo napisati pesmu za L.P.
dugu, 
veoma dugu pesmu
kao što je njegov pogled
dubok
što stane u jedno azurno oko

možda bi ipak trebalo napisati,
reći
nešto o dodiru
prstiju koji se ne vide
oku koje se sakrije
osmehu
tajnom

možda bi
tada poeziji
dao
potpuno novi smisao

možda bi,
iako je neznan

Možda bi ipak.
Trebalo.

put u nepoznate i daleke predele

ovde je
jedno od onih mesta
gde se ljudi sretnu
poput dobrih prijatelja
misli odlutalih
u afrička plemena
među sajber poglavice
i bantu jugonostalgičare
bilo je mesto
gde su snažno
svirali bubnjeve
gde se sedelo
oko visokog plamena
i gde se
pod njegovim prstima
rađalo
novo obličje savršenstva
ponekad se zapitam
šta bi
neko nalik njemu
da može, rekao šta oseća

a ovde je
jedno od onih mesta
gde se proklinje
svako novo
preživelo jutro
gde je jedino
nebo
dovoljno dobar
parametar
za novo sutra

ovde nije
jedno od onih mesta
gde se veče
završava hvaleći
boga za takozvani
mir i blagostanje
nema ga
i nije
jedno od onih mesta
gde se stotine čunova
ljulja okeanom
u nadi za spasenje

ovde nije
ali ima gde jeste.

Crveno na staklima

postoje trenuci
u kojima se
prsti zgrče
oči se pretvore
u paukove mreže
i na zemlju padne
tepih od moje kose.
a onda
postoje trenuci
kada
obrazi postanu
sivi pepeo
mokar od tropskih kiša
pepeo posut
na oči - paukove mreže.
ti su trenuci
dodir crvenog na staklima
toplina nečije krvi
na prozirno hladnom.
tada
možeš čuti
grebanje
krvavim noktima
kidanje
bolničkih konopaca
i telo

koje se batrga
zastane
i ućuti.

trenuci se ciklično ponove
i tako u beskonačno.

Kako sam doživela Bantustan

Ovu priču nikako ne bih mogla početi a da ne kažem kako sam čula za Klub putnika, saznala za ovu knjigu i upoznala dva od tri njena autora.
Pre oko tri meseca, negde početkom jula, na fejsu mi negde iskoči događaj The Travel House 2015 in Athens: A free home for travelers. Otvorim i detaljno pročitam ceo opis. Tad i tu prvi put čujem za Klub putnika i Putničku kuću.
Neki trenutak kasnije (pošto se, jelte, stalno nešto vrzmam po kragujevačkom SKC-u) saznam da će u subotu (12. juna) u sklopu održavanja dana mladih biti predstavljanje Kluba putnika kao i putopisne knjige Bantustan.
Sve se to nekako poklopilo. Na fejs iventu, kratak opis ali prilično dovoljan da zaželim da čujem autore i kupim knjigu. Kad sam došla, ovo poslednje sam uradila prvo.

- Ćao, može za mene jedna? :)
- E, još samo tebi – kaže Uroš – i počinjemo. Ostali posle, kad završimo.
Lazar i Uroš mi potpisuju knjigu.

Pogledam, autori Lazar Pašćanović, Marko Đedović, Uroš Krčadinac.

Sećam se, te večeri je došao prilično veći broj publike u odnosu na ostala dešavanja u SKC-u. Svi oduševljeni Uroševim impresijama i pričama iz Afrike. Povremeno Lazar ubaci po koju što se retko desi.
U rukama držim knjigu sa nekim čudnim osećajem, osećajem da dolazi iz daleka i odatle donosi nekakve drugačije, žive i iskrenije životne priče o kakvim moraš da kopaš da bi nešto čuo. Priča iz centra zbivanja, o ljudima sa kojima razgovaraš, o njihovim životima, problemima, prošlostima i snovima.
Posle promocije, nas nekoliko je krenulo sa Urošem i Lazarom do centra. Momci su teglili bantustane. Laguna je slavila noć knjige ili tako nešto pa je Urošu palo na pamet da stanemo ispred držeći bantustane i pričajući s ljudima o knjizi ne bi li naleteli na nekog zainteresovanog da eventualno kupi knjigu. I tome koliko je misija bila uspešna govori činjenica da smo se pokupili posle dva minuta. :)
Otišli smo u kultno kragujevačko svratište umetnika, u Oblomov. Tu sam ih bolje upoznala. Tačnije Uroša, Lazar je ponovo bio ćutljiviji. :) Pričali smo o mapama, grafici, kako možemo da se uključimo u klub, Uroš mi je pokazivao crteže u knjizi, objašnjavao simboliku korica. Ubrzo su morali za Pančevo i  tu je pao pozdrav.
Čim sam došla kući, iako već savladana umorom tog dana i cele nedelje, uzela sam da čitam.
Ako knjiga ume da osvoji čitaoca, mene je ova osvojila prvom Lazarevom pričom, onda je usledila Uroševa, zatim Markova.
Bantustan sam osetila kao vir koji uvlači i ne pušta. Uvlači te sve dublje, bez ikakve namere da te pusti da izađeš iz njega. A to kad može knjiga, njen je pisac uspeo.
Uroševe, Markove i Lazarove priče se nadovezuju kao nit koja se nikada ne prekida, koja kruži ciklično i sve spaja. Svaki od njih trojice piše drugačije iako su njihove priče kad se spoje vrlo celovite i kompaktne i daju jednu, veću, detaljniju i verodostojniju.
Priče o kojima oni pišu su bolne, teške i iskrene. Pomisliš da si razmažen, da nisi bio toga ni svestan kao ni toga koliko vredi sve što imaš jer postoje mnogi koji nemaju ništa, što trojica autora napominju kroz knjigu.
Murat, lubenične priče, saosećanje Babua na brodu, njegovi razgovori sa Markom, udes kod Abrija, svađe, Abasova kuća, Lenjin, Marks, Tajna policija, fonetsko pismo i piktogrami, Znate šta bi trebalo izmisliti?, nubijske kuće sa muralima, ples sufija na groblju, razdvajanje, Nensi, Doris, Džon, Najrobi, Džomo, odande smo svi došli, beli mravi, Vernici idu gde je bolja svirka, Slonovo dete, matatui, konzul Mile, Dorisina i Lazareva crtež priča, Lovre, poglavica Kuko, Masaji, razmaženi egomanijaci, otnop, Svakakve Kikirikijeve avanture, Sem, krijesnice, Krstare Afrikom zabave radi, Da nećeš možda i nas da spaseš?, Još smo u Tanzaniji, krećemo ka Mombasi, Hutu, Vidi mu njokalicu, Uroš, drvena figurica, Dža, To je stvarno Evropa?, prepiske, telefonski poziv, Pigmeji, Viktor, kvašiorkor, Lovrin mejl, UN, duhovi, Radheš, paprika...
Priče pulsiraju u glavi. Pojavljuju se i nestaju i smenjuju u čudesnom ritmu. U ritmu udaranja bubnjeva u ritualima dalekih afričkih plemena.
Čitajući priče, iščitavajući kroz njih živote tih ljudi u nekom trenutku se saosetim sa njima toliko kao da me autori svojim pričama odvedu tamo, a onda Lazar i Uroš počnu da se svađaju, nasmeju me do suza i izvuku iz pećine u koju me knjiga uvukla.
Ova knjiga me dozlaboga podseća na Kolotečinu od Darkwood Dub-a. Možda zato jer ona to nije.

Ako bih morala jednom rečenicom opisati Bantustan, rekla bih: ovo je knjiga koja se ne čita, kroz ovu knjigu se putuje.

Fotka preuzeta sa: www.klubputnika.org

Jutra olovne kiše

jutro olovne kiše
može značiti
tvrde vojničke čizme
i žuljevite prste
na rukama koje se brane

u jutra olovne kiše
čuje se
grebanje noktiju
po krnjavim staklima
čuje se prečesto
jedan isti vrisak
žene koja spava
na poljima ječma

u jutro olovne kiše
gromko gaze
vojničke čizme
stotine vojnika
ka ječmenim poljima

Toj su ženi ubili nekog.

kiša olovnog jutra
pada na kapi znoja
žene koja se plaši
možda...
jer jedan par
vojničkih čizama
nosi njen sin

Granično ogradno vreme

Mađari dižu
četri metra
visoku ogradu
na granici sa Srbijom

Izrael će graditi
ogradu
na granici sa Jordanom
dugu trideset kilometara
Poklon iz fonda Izraelske Vlade

Britanci dižu ogradu
koja se dobro pokazala
pri obezbeđivanju NATO samita u Velsu

smetaju im emigranti

ali ni to nije toliko važno
oni su borci za ljudska prava
njima se mora oprostiti
i nemo pustiti
da nam na oči stave povez
da slepi gutamo
njihov velikodušno skuvani
Humanizam

U zagrljaju ovog grada

ako bi krenuo
zemljom ovog grada
pred sobom
video bi lobanje
onih po kojima gaziš
masovne humke
na putu
da budu zaboravljene

ako bi krenuo
zemljom ovog grada
osetio bi krvave ruke
kako te iz utrobe zemlje
za noge hvataju
kako plaču i mole
i stežu da ne odeš

ako bi krenuo
zemljom ovog grada
namirisao bi
ustajale leševe
pored zarđalih puščanih zrna
razbacane kosti
i lebdeće duše
koje ti uvek iznova
razum pomućuju

Kada kreneš
Zemljom ovog grada,
Videćeš,
Nije to obična zemlja
To je močvarna grobnica
Tu su izgubljene majke
Tu su izgubljeni očevi
Tu su ljudi
Nezagrljeni.

Zid

oslikaj
moje bele zidove
mrsim
rukama udaram
zaspalo telo
oni ga nose
nose u mračne hodnike
bosim nogama
gaze mermerne ploče
oni viču jedni drugima
neobičnim jezikom
ne razumem
njihovi nokti
zariveni
u moju obamrlu kožu
Čuješ li?
oslikaš moje zidove
u njima ostaviš
tuđe glave
gledaju me
svako veče
pred spavanje

oslikaš
odeš
u neke tuđe reči
da misli zariješ
u nečije tuđe zidove

Korov

prežvakavamo
sve više
razgovore
o našim razmišljanjima
ne bi li rekli
nešto pametnije

usta su nam
puna imperativa
izgovorenih
besom i
krvavim nasiljem

mi
svoja ramena
od silnog tapšanja
ne osećamo

mi
mozgove umrle dece

u oklope

od nerđajućeg čelika
stavljamo

Mi - 

spomen grobnice 

zarasle 

u mirisni zeleni korov